/11 /11

Tokom čitave trudnoće, bila sam disciplinirana trudnjača, pila sve moguće vitamine, pazila na prehranu, obrazovala se po raznoraznim pitanjima putem neta
Ovom prilikom zahvaljujem se svim „ženicama“ sa RR koje su pomogle svojim savjetima i iskustvima, a koja su meni odlično došla
Dakle, da ne duljimo,  dan D po svim internetskim kalkulacijama je bio 01.05.2010. no po našem doci termin je padao na 30.04.2010.
29.04.otišla sam na pregled, rađena je amnioskopija, sve ok, otvorena 1 prst. Kaže doco, opet sutra kontrola. Naveče su me  malo leđa počela boluckati ali mužek je izmasirao i bolovi su prošli.
Došao je i petak 30.04. upravo sam se spremala da idem na uobičajenu kontrolu-CTG, kad zvoni mob, zove Nunichi da vidi ima li što god. Mah, rekoh, ništa posebno, malo me leđe bolila po dnu i to je to, idem sada na CTG pa ću ti se javiti.. I tako, laganini se spremim i u šetnju do DZ, usput sretnem par prijateljica, a one onako začuđeno pa zar se ti još nisi porodila. Ah, smješkam se, šta ću ja kad Farah neće napolje, lijepo joj u maminoj pupi.
I tako mi u DZ, strahovita gužva, dok čekam na CTG, osjećam kako me leđa sve više i više bole ...Ma ne pomišljam ja uopće na kontrakcije, jer svaki prethodni CTG je prošao bez kontrakcija a leđa su pomalo boluckala a i pitala sam se ma kako uopće izgledaju te kontrakcije, tako da ni sada tome nisam pridavala veću pažnju
Nakon nekih 40 min čekanja, dođoh i ja na red, priključiše CTG, bolovi su postajali sve jači, nekako istovremeno dođoše i dr. i sestra da vide nalaz, doco ga pogleda i kratko prokomentarisa:“Gospođo, Vi morate za Tuzlu odmah, CTG je nepravilan, beba ima savim malo prostora, dođite da Vas još pregledam.“ Idem ja za njim kao omamljena, strah me uhvati zbog dijela “beba ima savim malo prostora”… Pregleda me začas i kaže :“Otvoreni ste 2 prsta, nego evo vam uputnica, zovite muža ili nekoga da dođe po Vas i odmah za Tuzlu“..
Jao, mene neka panika uhvatila, oblačim se i istovremeno zovem MM koji je na poslu: „Hajde brzo dolazi, moramo ići za Tuzlu odmah, imam par stvari da završim na kartoteci i čekam te ispred DZ!“…On sav zbunjen (osjetim mu u glasu):“Eto me dolazim!!!“
Dođoh na kartoteku, sestra govori treba ti ovo, treba ti ono, ponesi to i to, a moje misli lutaju:“Bože dragi jel moguće da ću se danas poroditi“ - pa me preplavi mješavina sreće, straha, ma umalo se ne rasplakah…
Izađem ja vanka, čekaj, čekaj, a mog hairlije nigdje, s posla mu treba da dođe samo 5 min a ono već nekih 15-ak minuta prošlo, ja ljutaaaaa, zovem ga:“Pa gdje si?“ Kaže on:“Eto me idem..“… Čekam ja, nigdje njega, već pošizila, ide on, ulazim ja u auto, „Pa što ti je trebalo ovako dugo?“ On: "Pa išao sam kući po stvari?!?“ …”Joooj D... pa jesam ti rekla da dođeš po mene, kakve stvari, hajde sad nazad kući, pa moram se istuširati... (a usput i očistiti par stvari kod kuće, jer odoh se poroditi, pa doće mi neko u kuću, ne mogu je onako džumbusli ostaviti)
I tako mi kući, podijelimo se začas, uključimo mašinu za suđe, mašinu za veš, malo peć izribam (u tom svemu leđa lagano bole, ali ništa ja ne govorim da ne bi bilo jezikove supe) još jednom prekontroliram opremu za bolnicu, istuširam se i negdje oko 10:30h put Tuzle krenemo...
U putu gledam na sat, bolovi se pojačavaju, već sam shvatila to je to, kontrakcije su na svakih 15 min, ali šutim ja ne govorim ništa MM jer on vozi ko Šumaher, čitavim putem govorim, ama polako, doćemo na vrijeme. Stižemo pred kliniku, zovem Nunichi, ona dolazi i pomaže mi da što prije prođem kroz tu proceduru, ulazim u pripremnu ordinaciju, dajem informacije, slijede pregled, klizma i tuširanje (ali koje tuširanje, tuš ne radi  i moram se sageti da bih se ispljuskala, ma hajde rekoh ionako sam to obavila kod kuće). Završavam sa pripremom i izlazim van u hodnik, tu su MM  i Nunichi, s njima sam još par minuta, pozdravljam se i krećem sa još dvije trudnjače i sestrom na porođajno.
Gore, dvije trudnice leže u  hodniku, jedna soba je puna onih koje čekaju na porod a druga pak puna onih trudnica koje već primaju indukciju. Meni dovoze krevet u hodnik, vele-lezi, ja poslušam, al brate dosadno.  Mene pomalo bolucka, ja bih šetala pa pitam za dozvolu i nakon potvrdnog odgovora ja u šetnju. Mislim da sam onaj hodnik prokrstarila xxx puta i smirila se misleći na mali mirisni zamotuljak koji će mi uskoro biti u rukama.
Već je 13:30h, dovoze CTG  i ponovo me priključuju, nalaz opet nepravilan, mene sve više drma strah za bebu, dežurna doktorica ne poduzima ništa, nego moram čekati da bude smjena doktora te da me drugi dr. preuzme...
U jednoj rađaoni počinje porođaj i imam priliku ga gledati uživo, jaoj majko moja, dere se žene od bolova, a meni srce tika taka, ne mogu ja to gledati i šmugnem u sobu kod onih trudnica što čekaju na porod...
Uskoro dolazi doktorica i počinje sa pregledima..CTG mi i dalje nepravilan, ali super - ja otvorena 4 prsta. Kaže:“Ostavila bih te za sutra, ali CTG ne valja i danas ćeš se poroditi“.. Eeee meni dragoo, ma mislim se, samo što prije zbog bebice, da ona brzo izađe i da se ne pati dušica moja ..Pitam dr. za prisustvo MM na porodu, ona nema ništa protiv, samo kaže nek čeka pred vratima pa kad krene porod da može odmah ući, pri tome veli babici da pripremi indukciju i da mi je uključi..
Obavještavam dragog o detaljima, duša draga non stop me pita kako si, kako si, ama rekoh sve je još uvijek super.
Dolazi doktorica, probija mi vodenjak i u 16h uključuju mi indukciju i čeeeekam ležeći... Kroz otvorena vrata, vidim u drugoj rađaoni novu porodilju... Do mene leži još jedna trudnica sa priključenom indukcijom koja se od jutra otvorila tek jedan prst, govori mi :“..ma nećeš ti do sutra, vidi mene kako se patim“. Dolazi babica Ruža, ja je pitam šta misli kad ću, ma kao tek večeras, ja zakolutah očima, rekoh:“ bit će to u Vašoj smjeni“( koja je btw trajala do 20h).. Uglavnom, do 17h nekako sam i predisala te bolove koji su bili sve češći, oko 17h dolazi babica Ruža, pregleda me, bila sam otvorena  7,5 prstiju.. Sad će to brzo i smije se ona. Doktorica dolazi da vidi stanje i kaže babici eto možete zvati njenog supruga ali prvo provjerite jel ta odvojena rađaona spremna..Dolazi babica, kaže, nema tamo ni kreveta i helem nejse tako padoše naši planovi da skupa dočekamo našu sreću.. Ali hajde, brzo ja to zaboravljam, jer mi je drago, dolazi naša mala ljubav, smijem se potiho, al ubrzo mi bolovi obrisaše osmijeh s lica, eh vala da boli-boli, jedan bol preplavljuje drugi, ma kao da nisam imala vremena da predišem, imala sam osjećaj da hvatam zrak, iako to nisam željela, džabe, bilo je jače od mene, pustila sam i ja avaz, dolazi doktorica, kaže:“sad će brzo bebica“.. i odlazi, ja osjećam kao da ću- da prostite- ukakiti se, bolovi me kose, zovem babicu Ružu, dolazi i stavlja mi hladan oblog na glavu (poslije skontah da je to bila pelena), pogleda me i ona, e evo glavica je krenula, hajde ti dušo tiskaj, pogled mi pada u onu dr. rađaonu, porađa se i ona druga trudnica, dr. hoda od jedne do druge..
Napokon uspijevam duboko udahnuti i kreće prvi napon, ništa, drugi, treći, ništa.. Boli me, odnese me što bi se reklo.. Doktorica govori smiri se, ja dozivam u sjećanje vježbice o kojima sam samo čitala, nažalost nisam imala prilike da prisustvujem vježbicama... Kreće i četvrti napon, dr.govori tiskaj, dišiiiii, pokušavm i dalje ali beba teško prolazi.., odjednom, veli stani, u tome osjetim da me je babica rezucnula, doktorica će sad udahni i tiskaj, ja duboko udahnem, dr. se navali na stomak i izleti Farah ko čep i zaplaka odmah, a meni milina u tijelu, koje olakšanjeee i sreća što čujem svoju bebicu kako plače, pogled mi pade na sat, 18:25h.
Odmah su mi je stavili na grudi, a ja samo vidim njene pepe objaščiće, svoje dvije krofnice, govorim babici da je bolje namjesti da je mogu poljubitiiii, jer ja svoje ruke ne mogu da pomaknem. Nakon poljupca je uzimaju, kupaju je i vagaju, govori babica, ma pravi djevojčurak- 54 cm duga i 3. 750g teška…
Nakon kupanja mi je još jednom daju i zatim je odnose.
Dolazi dr., dobijam injekciju i počinje šivenje, očekivala sam strašne boli ali naprotiv , ništa nisam osjetila pitam dr. jesu li konci koji se resorbuju ili moram doći na vađenje, ona odgovara, nema potrebe, sami će ispasti (mislim se , jedna briga manje).
Nakon šivenja izvoze me u  hodnik, tu primam neku infuziju, šta li već, nisam ni pitala i hvatam se mobitela da javim svima radosnu vijest. Oko 20h odvoze me u sobu. Krofnicu su mi donijeli oko 22h i čitavu noć smo provele skupa.
Sutradan, po zaključenom pregledu koji je prošao uredno puštene smo obje kući..

Napišite nam i Vašu porođajnu priču ovdje >KLIK<