/11 /11

Dan prije poroda na redovitom pregledu ctg-a na Jezeru dr Katica je odlučio pregledati me uz-om zatim akušerski. 
Tokom pregleda uz-om konstatovao je da je curica, da je krupnija, iznad 4 kg i da je sve spremno za veliki dan, akušerski pregled je pokazao da sam otvorena 5-6 prstiju. 
Opa, pomislih, pa i ovo će biti brzi porod, obzirom da nikakvih bolova nemam a poprilično sam otvorena. 
„Ako porod ne krene sam večeras il sutra ujutro, dodjite popodne , iza 16 sati, dežuran sam sutra cijeli dan“ rekao je dr. 
I tako ja sva sretna, zadovoljna odem na kaficu sa prijateljicama,primjetih da sam poprilično uzbudjena jer već prosipam drugu kafu po stolu . One me zadirkuju a ja kažem da ne smijem u tolalet obzirom da sam otvorena toliko . Smijemo se i pričamo o mom porodu, o mojoj djevojčici , o sreći koja dolazi. 
Čujem se sa mm, govorim da samo što porod nije krenuo, odlučujemo Ajšu ostaviti kod moje mame jer bi porod mogao krenuti tokom noći pa da je ne budimo i ne nosimo mami kasno. 
Dolazim kući, kasno, iza 21 sat, tuširam se, i legnem spavati snom pravednika.

Ujutru ustajem čila, naspavama, sretna, i kontam aman koliko sam sad otvorena .... i sva treperim, pa ja ću večeras Esmu već imati u naručju 
Dan provodim malo na netu, na telefonu, još jednom pravim uvid u „stanje“ torbe za porodilište i ubacujem par sokova i jedan sendvič da se nadje. Mm je otišao odraditi neke posliće , zovem ga da mi zakaže termin kod frizera. Oblačim se i oko 14 sati sam u fizerskom salonu, mm je donio kafice, feniram se i opuštena sam maksimalno, kao da će se neko tamo drugi poroditi, nema straha, samo pozitivna trema, i daj da više krene, kontam kul bi bilo da sad pukne vodenjak, al ništa se ne dešava.... 

Nakon feniranja odlučim da odem mami, da vidim malo Ajšicu prije nego krenem u porodilište... Ona bi samnom išla, pita me jel idem da mi izvade bebu, kada će je vidjeti .... bojim se da preciziram odgovore ovaj put, kažem joj da idem u bolnici pa ćemo vidjeti, javiće ti mama.... ne znam šta me sputava da ne kažem: da, mama ide roditi! 
bojim se valjda, ne do Bog nečeg, opet ponovo vidjeti suzice u Ajšinim okicama.... zato ne obećam, pozdravljam se i idem kući.... osjećam tjeskobu jer ostavljam Ajšu, osjećaji se miješaju al nemam vremena da budem plačljivica sad moram odraditi stvar.... 

Ja i mm radimo posljednje pripreme, okrećem se oko sebe sve je ok u stanu, sve na svom mjestu, dajem mužu upute onako u mom stilu pa kažem: Nemoj da mi use*eš kuhinju, kupatilo itd, nemoj da pi*dim kad dodjem.... obećava da neće, smješka mi se i isčudjuje mojim trenutnim smaranjem obzirom da idem roditi.... 

Stižemo na Jezero, negdje iza 16 sati, dr Katica me pregleda, slijedi razočarenje, otvorena sam i dalje 5-6 prstiju, auuu ja kontala bar da sam se malo pomakla, no nema veze, 5-6 il 7-8 neće mi sad kvariti raspoloženje, ajde da odradimo i ovo 

Pozdravljam se sa mm, oblačim bolničku spavaćicu, sa sobom nosim vlažne maramice i uloške medju koje sam ubacila mobitel. 
Bacam pogled na sat , bliži se 17, odmah idem na klistir, no nemam potrebu ići u toalet, smijem se i kažem sestri „Jbg nedje si otvoren a nedje zatvoren“ , ko zna šta misli o meni al šta me briga , tjera me da idem u tolalet, ulazim u isti tek da se ne raspravljam, i kontam šta da se sad zaglavi ključ u bravi a porod krene, bržće bolje izlazim, da se misli ne ostvare 

Vode me u pripremnu sobu, idem za nekom sestricom, razgledam okolo, prolazim pored sala za porode, presabiram se i kontam u kojoj sam ono rodila Ajru, kao da je nema, kao da su ovo sad neke druge sale.... odmah se vraćam u normalu, neću sad da mislim o tome... 
Ulazimo u pripremnu sobu, tri kreveta, ne kontam zašto tri??? Nešto mi puno da se tri žene tu pripremaju al ajd, vidim kupatilo , mali stolić, na njemu neki časopis i neki jadni keksići, kontam probaću ih, možda je red  

Samo da ova sestra izadje, kontam , pa da mogu odgovoriti na sms, koje čujem vibru, pristižu... 

Legnem na krevet , lijevi bok, prikopčavaju me na ctg, sestra odlazi a ja se fatam telefona i tako do 17,30 šaljem porukice, odogovaram našoj LB, prijateljicama.... 
Ulazi sestra isključuje ctg, veli prošetajte, idite u toalet, čekamo dr-a da vam prokine vodenjak... 
Ja ovo šetanje shvatih ozbiljno pa izadjoh opet medju sale za porode, kad sestra suflira da se vratim, kao zabranjeno je i bla bla 
Vraćam se u pripremnu sobu , sjedim na krevet i glasno melodišem uvodnu špicu iz crtanog filma pink panter , već mi je dosadno, nisam zamišljala ovakav porod.... 
Napokon dolazi vizita u pripremnu sobu, dr Katica,, prepoznajem dr Godinjaka i još je neki mladi dr sa njima, njega ne znam.... pitaju bolil šta, rekoh ne boli, zezaju se pa kao što si došla, rekoh da očekujem ipak malo dinamike 

U 18 sati ulazimo u salu, pade mi na um da ja ne probah onaj keks iz pripremne sobe... 
dr mi prokida vodenjak, jesam li rekla da sam veš skinula i vratila po mm kući?? 
A čarape mi na nogama, smijem se sama sebi, lakše skinut gaće neg' čarape  
Sestra kaže da skinem i njih, eki sad ovo i čarape su viška, postupam po naredjenju, šta da se radi 

Ležim tako na krevetu, na lijevom boku, prikopčana na ctg, razgledam po sali, nema sata, auuuu pa kako ću znati koliko je sati??? Pitam gdje je sat, kažu u hodniku, i šta rekoh kad se porodim izletićete na hodnik da vidite vrijeme poroda, smijemo se ja i par sestrica koja se vrzmaju oko mene 
Sestra mi stavlja braunilu, uključuju infuziju a ja buljim u onaj ctg aparat i pitam šta znače ove oznake, objašnjavaju mi da su u lijevom kutu pokazatelji bebinih otkucaja srca a u desnom jačina trudova, gledam u jačinu trudova a ono nula ko kuća.... 

I dalje razgledam po Sali, vidim kutiju na kojoj piše KLEME, smiješno mi je, čuj kleme 
Po mojoj procjeni već je 18,30 i bolovi lagani počinju, gledam pokazatelj jačine istih ide od 1-20 pa se spušta, pitam sestru do koliko će ići ovi bolovi pa da znam da sam finito kaže do 120-140 
Molim??? Pa ja se već lagano previjam od bolova, ima da umrem kad dobaci do petobanke 
Iritira me što svo vrijeme moram ležati na lijevom boku a bolovi su sve češći i jači, sad dobacuju i do 40, uredno pratim ctg da vidim šta kaže, počinju mi se ruke znojiti , znojim se izmedju grudi a počinje me hvatati groznica, sama sebi desnom rukom masiram ledja i tako mi se čini lakše 
Ulazi dr pregleda me i kaže otvorena 7-8 prstiju, a u pm kontam, sa Ajšom sam primljena bez bolova toliko otvorena.... pitaju me imam li potrebu da tiskam, čini mi se da ne svaki put, kao nekad u naletu.... 

Počinjem plitko da dišem , bebini otkucaji srca luduju, dostižu i do 180, napokon mi daju dozvolu da se okrenem na desni bok , odmah mi je lakše, kao da se bolovi stabilizuju, nisu više tako učestali, ulazi dr ponovo, onaj mladi, želi nam dobro veče i pita šta ima, valjda sestrice a ja odgovaram: evo malo se poradjam hahahah nasmijasmo se svi 
Meni laknulo čim predjoh na desni bok pa odmah u zezanciju 

Helem i dalje plitko dišem , stavljaju mi masku , daju mi kisik, držim rukom masku kao da će pobjeći, zamalo je ne slomih, sad mi i maska smeta, hoću da se ugušim, povraća mi se, pogledam do kreveta su mi papuče, kontam kud ću sad po njima povraćat pa odustajem 

Ulazi dr Godinjak, pita jel imam potrebu za tiskanjem, kažem da da, čini mi se da bi me pustili još malo da nisu bebini otkucaji srca ludovali, čas normalni čas ne, dižu držače na krevetu , stavljam noge na iste, Godinjak drži ruku na mom stomaku i kaže ajde sad, e kontam sad ću poderat vazduh , tiskam svom snagom, jednom, dva puta, na laktovima sam, vidim glavicu, tiskam bez prestanka, čujem sestre, babicu, dr-a govore u glas, sad najjače što možeš, mislim da je na 5-6 naponu izletila Esma... 

Nisi me rezali.... ja uspaničeno pitam kako je beba, ne čujem je, čiste joj nosić, usta, napokon počinje da plače, o majko, plakala bi i ja, al strpim se, vagaju je 4500 grama kaže sestra, 55 cm duga, velika cura 
Pitam u koliko je sati rodjena, kažu u 19,20 sati, mora da je neko izlazio na hodnik da baci pogled  

Zamotavaju je u tetra pelenu, donose mi je i stavljaju na grudu, kažem : Esma ljubavi pa gdje si ti meni, znaš kako je mama jedva čekala da te vidi, ljepotice moja, voli mama cure svoje, i tebe i Ajšu i Ajru, najviše.... ona je crnokosa, krupna, doima se puno krupnije od Ajše kad je rodih 

Pitam sestre kako se zove dr koji me upravo porodio, kažu dr Mehmedbašić , fin neki lik, mlad, pristupačan.... 
Ulazi dr Katica i začudjen je da sam već porodjena, pita što ga nisu zvali, dr Mehmedbašić kaže da je sve bilo jako brzo, a i da nije znao da ga treba zvati, to nisam znala do duše ni ja  
Kažu da posteljica ne izlazi, prošlo je već 15-20 min i ništa se dešava, kontam mogu misliti kako sad smiješno izgledam, rep (pupčanik) iz male viri , ne gledam dole, kontam bolje je 
Tiskam par puta onako u prazno al ništa, stavljaju mi katetar, boli ko djavo, hladno mi je, tresem se, ne mogu se skoncetrisati i prestati se tresti, pitam radil vama uopće ovdje grijanje, kažu radi nego tek si porodjena pa je to normalno da mi je kao hladno 

Dr Mehmedbašić nešto govori babici i sestrama, kao da odrade neki zahvat, nikad čula, kažem: ej ne pričajte o meni kao da nisam tu, objašnjava mi da će u pupčanik ubrizgati drip i da se nadaju da će posteljica izaći a ako ne uspavat će me i izvaditi posteljicu 

Donosi inekciju ko pola moje noge, na mojoj se faci valjda vidi zaprepaštenje a dr Katica koji je još uvijek tu dobacuje da će mi TO ubrizgati u guzu hahahha naravno inekciju ubrizgaju u pupčanik i nemalo zatim nakon laganog navaljivanja na stomak posteljica izlazi, uh dobro je 

Kažu mi kad tako brzo radjam i lako, e čuj lako mislim se, trebala bi svake godine po jedno roditi, smješkam se a u sebi kontam samo da mi je pobjeći odavde 
Nisu me šili ali sam pukla i gore i dole, sašiju me , bi poprilično bolno i šalju me u sobu... 

prvo tuširanje pa soba, ista ona soba gdje sam prošle godine na isti ovaj datum izgubila Ajru.... suzdržavam se al osjećam knedlu u grlu, nad srećom zbog rodjenja Esme nadvijena je tuga zbog gubitka Ajre.... kakva je to sudbina, prošle godine na ovaj dan moje srce je puklo na pola, na isti taj dan u istoj toj sobi zašiveno je moje srce kad je sestra unijela Esmu i dala mi je u naručje.... kao da je sunce provirilo u sobu, moje se usne razvukoše u osmijeh, pružih ruke i uzeh je u svoje naručje, toliku količinu radosti, ushićenosti, treme nikada u jednom trenu svog života ne osjetih kao taj čas.... kao da neko rukom zaliječi rane na mom srcu u onom trenu kad me Esma pogledala svojim crnim okicama