|
sandy82 -> RE: Postporodjajna depresija (14.3.2011 21:32:25)
|
Ljudi moji, ovo možda nije prava tema za mene, ali je slično stanje. Evo, već nekoliko večeri plačem kao budala. Zašto? Zato jer sam došla u situaciju da molim od jednog do drugog ko će mi čuvati dijete kad odem u bolnicu. Svekrva obećavala kule i gradove, izdala. Mama sad obećava, a ja sa druge strane čujem da je tata rekao da neće moći. Da bar hoće da uzmu pare! Svekrva i nije tu, mami nudim koliko god hoće, tati sam takođe rekla da ću platiti koliko god treba... On se samo nasmijao, mislio da se šalim. Svekar kaže neka prija pomogne, moj tata kaže opet neka njegova prija pomogne... Fino molim da mi čuvaju dijete kad odem u bolnicu i da neko dođe prvih dana samo na par sati da to isto dijete malo prošeta po ulici... ne mora mi niko kuhati, ne mora prati. Znam da ću na carski, ali sam sa rizičnom trudnoćom naučila sve kako da radim a da mi ne bude naporno. Nije nikakav problem. Babe obećavaju i kuhanje i pranje i kupanje bebe, a znam da ne mogu to ispoštovati. Šta više, svekrva je već to sve obećala, kad je krenula na selo rekla je da ne može uopšte doći, da joj svekar ne da. A on je rekao meni da nema problema. Mama sam obećava isto, tati se ne sviđa. Rekla sam mužu da se on od sada dogovara sa njima. Ja nemam živaca. On je rekao da ne dolazi u obzir da ijednoj baki daje pare. Da svekrva dođe čuvati dijete kad budem u bolnici, mama kad rodim. Znate da babinjari začas nešto zasmeta, temperatura, problem sa probavom, krvarenja... Lako je opet zaglaviti u bolnici. Beba bi išla sa mnom, a ovo veliko dijete. Muž radi čitav dan, nema šanse da uzme bolovanje...
Džaba što sam mužu rekla da on to organizuje, opet me hvata muka. Doći će svekrva, neće htjeti odbiti sina. Ali mama... Dođe mi da ovih dana, možda i sutra odem kod njih, uhvatim tatu i kažem šta mi treba. On se izgleda prepao da će mu žena mjesec dana spavati i biti kod mene, a rekla sam da nema potrebe. Da kažem šta je dovljno od njih i da im platim koliko god žele. Gurnuti mu pod nos 100, 200 maraka za desetak dana da mi mama dođe samo na 2-3 sata da se poigra sa curicom da ja mogu odmoriti sa bebom. Još 20 maraka dnevnica ako bi me uhvatio napad migrene ili temperatura. Mislim da je to dovoljno i za nekog tuđeg, a kamoli za svog. Stvarno mi dođe da to uradim, samo da sebe rasteretim i ovaj bijes izbacim. Ovako samo kao budala plačem svako veče.
Evo, mama mi nije došla ima već više od mjesec dana.
Čuvala je za džabaka tuđe unuče jer je majka morala mirovati trudnoću.
I ja sam se morala mirovati, koliko je puta mama čuvala svoje unuče? Može se komotno izbrojiti na prste jedne ruke.
Stvarno sam bijesna.
Da su bar ranije rekle da ne mogu puno pomoći, da upišem dijete u vrtić.
Sada je kasno, iz mnogih razloga.
|
|
|
|