/11 /11

Cao Ženice, da i ja podijelim svoju priču :) 

Moj muž i ja smo dugo radili na bebici.

Kad sam saznala da sam trudna nisam mogla da vjerujem. Svaki dan sam po jedan test radila, čak i digitalne da mi kažu koja sam nedelja. Po tome sam pratila da li beta pravilno raste. U zadnjim mjesecima trudnoće mm me znao zezati da uzmem test da provjerim :) 
Elem, termin je 11.12... Od 37. nedelje sam otvorena čak i sluzni čep ispao ali ja bolova onih pravih nemam... Dan prije poroda ja sarmu savijem, ispečem domaći hljeb... bila prijateljica kod mene i oko 21h ona ode kući. Inače, mm je često na putu tako da sam ja većinom bila sama kući. Čujem se sa jednom poznanicom ona pita ima li šta, i kaze mi da je njena zaova a moja frizerka izgubila bebu pred sami kraj a nas dvije smo imale termin poroda u dan razlike.

Ja ne mogu da vjerujem, znojim se, paničim a uopšte se ne radi o meni, žao mi žene.....srce mi lupa...sama sam kući, mm tek dolazi za dva dana.... zovem drugaricu ne javlja se, zovem drugu, ona u roku 5min dolazi po mene i vozi me na CTG u bolnicu. Prime me, pritisak mi 160/100. Nikad veći do tad. Beba dobro hvala Bogu... Nakon 40min dolazi doktor pita me koja sam nedelja (39+4)... pita me znam li kolika je beba... Ja mu kažem da je u 32. nedelji tezio 2350g i da su mi rekli da će biti krupan. On radi ultrazvuk i kaže mi da ne želi da me preplaši ali da će beba biti preko 5kg i da vjerovatno neće moći prirodno jer sam ja sitnije građe.

Pita me da li sam sa svojim ginekologom razgovarala o carskom rezu.... Ja nisam. Moj doktor je stariji gospodin koji ne vjeruje previše u CR ako nije baš potrebno, on je meni svaku kontrolu govorio "sad će to" ako do 15. dec ne rodiš vidjećemo šta ćemo dalje..... Međutim dežurni doktor želi da ostanem u bolnici, da me ujutru odmah porode jer beba je hvala Bogu zdrava i nema potrebe da se čeka. Ja pristajem, želim samo da mi se rodi beba, nije bitno kako samo želim da ga rodim...... Šaljem drugaricu nazad kući po stvari, zovem mm koji mi kaže "pa čekaj, eto mene kući u utorak" ... ma šta čekaj?!! .... Čekamo te ja i naš mali dječak :)

U bolnici dobijem sama svoju sobu, istuširam se, legnem ali neće san na oči. Doktor spomenu da bi CR bio u 15h. Zabrani mi da pijem čak i vode, i da bilo šta jedem. Napokon svanulo i dolazi jutarnja smjena. Čekam ja tako do 09h i dolazi novi dežurni doktor. Pita me šta ćemo sa mnom a ja na to kažem da ne idem kući bez svoje bebe. Kaže nema onda šta da čekamo, porod za pola sata.... ja brzinski zovem svoje... svi dolaze govore sto ranije nisam zvala a ja namjerno nisam htjela dok ne saznam tačno kad je porod!! U sekundi se skupiše i sestrice, jedna popunjava papire ispituje hiljadu pitanja, druga mi traži venu za infuziju, ne može naći venu.... dehidrirana sam, ruke mi hladne.... Odvode me u rađaonu i prvo što sam rekla "ovo nije kao u filmovima". Svi smo se malo nasmijali.... dobijam spinalnu anesteziju i počinje donji dio tijela da mi trni, sve nesto toplo... ulaze dva doktora, sestrica, anest, pedijatar... u 10:15 sam ušla u rađaonu, u 10:57... 8.12.2014 rodio se dječak, tezak 4500g i dugačak 56cm. Čujem ja kako plače, a i ja s njim.... Moji svi vani čekaju... Odnose moga Nikolu u inkubator, ja se gubim pada mi pritisak ne znam šta se tačno dešava.... počinje anestezija da popušta i ja osjetim bolove, doktor me šije.....to je to, na svaki sav on pritisne jako stomak, bol nesnošljiv.... govorim da mi je muka, da mi treba još jace protiv bolova... Bude lakše nakon par minuta, kažu beban progutao malo plodne vode dok su ga vadili i ide da mu isčiste pluća. Odvode me u sobu, ja počinjem povraćati od anestezije, pitam kad će mi donijeti bebu a oni  kažu da ne znaju ništa. Tražim sestricu i tjeram je da ide da pita kad će moj sin doći. Vraća se brzo, kaže dobro je hvala Bogu, biće sve ok, samo par sati u inkubatoru i može u krevetić, ali i dalje pod nadzorom.

Nakon dva dana šalju nas kući, beba je odlično, jede, spava :) Ja sva sretna.. mm dolazi s puta plače, zahvaljuje mi se što sam mu rodila nasljednika.. ruku uz ruku, kroz dobro i zlo sa našim najvećim blagom odlazimo kući...