Priroda je tako udesila da je za'roditelja veoma teško da ignoriše plač svoje bebe. Takva intervencija Majke prirode bila je neophodna kako bi bebi povećala izglede za'preživljavanje, odnosno kako bi kompenzovala potpunu bespomoćnost novorođenčeta.

Plač bebe roditelja neumitno navodi da nešto sa tim plačem “uradi”, odnosno zadovolji bebine potrebe i pruži joj ono što je potrebno.

 

Ipak, iako su ovakve poruke na neki način zabeležene u našem genetskom kodu i (ili) kolektivnom nesvesnom, roditelji se ponekad veoma razlikuju u pristupu bebinom plaču. Neki roditelji imaju “čvrst” stav i veruju da ako su bebi zadovoljene “sve” potrebe u smislu gladi, žeđi i čistih pelena, ona nema “razloga” da plače te su skloni da tada plač bebe u značajnoj meri ignorišu, a bebu smatraju manipulativnom i razmaženom. Druga, pak, krajnost, su roditelji koji se veoma uznemire na svaki plač svoje bebe, te su spremni da sve svoje potrebe u dužem vremenskom periodu zanemare kako bi zadovoljili bebine potrebe i njen plač sveli na najmanju moguću meru. Ovaj tip roditelja često asocira plač bebe sa doživljajem da kao roditelj greši te da je plač bebe i neka njegova (njena) krivica. 

PROČITAJ JOŠ: Šta kada beba padne sa kreveta?

 

Stoga, ovakav pristup može dovesti roditelja do značajnog (a ne uvek potrebnog) iscrpljivanja koje na kratke staze i može da se izdrzi, ali koji dugoročno postaje ne samo nepotrebno već i štetno jer može biti podloga za veća očekivanja u odnosu na dete, te time opterećujuće za odnos roditelj-dete. Ipak, više'štete imaće dete čiji je roditelj čvrstog stava “nista mu ne fali…razmažen je” i koji je sklon ignorisanju dečjeg plača za koji smatra da je “neopravdan”.

Ono što unosi dodatnu zabunu je činjenica da dete koje se ostavlja da plače ponekad zaista može plakati manje te roditelj doživljava da je bio u pravu, kao na primer roditelji koji bebu “uče” da spava sama tako što je ostavljaju par sati da plače. Ono što se tada dešava jeste da beba zaista može prestati da plače, ali ne zato sto uviđa da to ne treba da radi, već zato što joj postaje jasno da od roditelja (mame) baš i nema neke koristi i da je prepuštena sama sebi. To, naravno, nije dobro, i predstavlja podlogu za kasnije formiranje depresivnog stava u odnosu na okruženje i samog sebe “ni na koga se ne mogu osloniti, nisam vredan truda, pažnje i ljubavi, i ovaj svet nije preterano dobro mesto”.

PROČITAJ JOŠ: Pročitajte pismo novopečenog tate mlađem sebi

 

Ono što bi roditelji trebalo da imaju na umu je da je najbolje ako bebin plač ne shvate ni kao manipulaciju i razmaženost, ali ni kao znak za veliku uzbunu već kao bebin JEZIK. A taj novi jezik oni treba da nauce. Vremenom će roditelj umeti da prepozna da neka vrsta plača znači “presvuci me” a neka “gladan sam”, “dosadno mi je”, “pustite me na miru”…Neki put će beba plakati ma šta da roditelj uradi, ali nije svejedno ako roditelj prosto ostavi bebu da dugo plače ili ako pokušava da joj pomogne. Pokušajem da je razume i pomogne joj roditelj ostvaruju pravu komunikaciju i vezu sa svojom bebom i postavlja odličnu podlogu za njihov dalji odnos ali i za bebin razvoj jer prenosi poruku “ tu sam i pokušaću sve što mogu da učinim da se dobro osećaš’ i ono najvažnije “volim te, važan si mi, i možeš da računaš na mene!”

Nevena Lovrinčević je autor tri knjige u izdanju Kreativnog centra: Naučite dete da spava, Klopke za roditelje i Disciplina bez batina. Posetite njeno On-line savetovalište za roditelje.