Šta bi bilo drugačije da sam rodila djecu ranije, recimo u dvadesetim? Da li bih imala više energije, da li bi se moje tijelo bolje i lakše oporavilo? Ili bih negodovala što sam mlada majka i što se žrtvujem dok moji prijatelji i kolege još uvek nemaju djecu? Nikada neću znati.

Nisam očekivala da ću imati 40 godina i biti trudna. Ali evo me, punim 40 ovog mjeseca sa bebom koja raste u meni. Ponekad pomislim da nema ništa od roditeljstva u ovim godinama. Onda se pitam, zašto, dođavola, ne bih trebala da imam bebu sa 40 godina?

Šta je toliko loše u vezi s tim? Da li je to zato što sam umorna? Zato što imam više bora oko očiju kada se smijem? Da li je istina da nemam dovoljno energije za svoju djecu, da ona zaslužuju više, a to više je mlađa majka? 

Vidim nas svuda - starije mame koje su iscrpljene, iscrpljene i iscrpljene. Vidim sede i bele pramenove isprepletene u našoj kosi, našu kožu kako se opušta i pokazuje znake naših godina. Vidim umor u našim pokretima, osećamo ga duboko u kostima i čujem naše umorne glasove kako izlaze iz umornih tijela. Ali vidim i nešto drugo u nama: zahvalnost i uvažavanje. Mi smo neke od sretnica. Uspjele smo da imamo bebe, stvorile smo ljude. Možemo biti majke, čak i sa 40 godina.

Sve godine nose određene prednosti, bilo da ste mlada majka, majka u srednjim godinama ili starija majka. Moj muž je srećan što smo čekali da dobijemo djecu, jer puno toga smo uradili i videli pre roditeljstva. Znam da je u pravu, ali znam i da to nije važno jer nema povratka. Ali ponekad razmišljam o tome i zamišljam svoj život kao mlađe majke. Šta bi bilo drugačije da sam rodila djecu ranije, recimo u dvadesetim? Da li bih imala više energije, da li bi se moje tijelo bolje i lakše oporavilo? Ili bih negodovala što sam mlada majka i što se žrtvujem dok moji prijatelji i kolege još uvek nemaju djecu? Nikada neću znati. 

Mogla sam da rodim djecu pre 30. godine i da me rak razori i umrem kao dragi prijatelj mog brata prošle godine. Mogla sam biti mlada majka koja je izgubila muža zbog smrtonosne plućne embolije i ostala udovica pre nego što su djeca napunila 5 godina. Imamo malo ili nimalo kontrole nad tim koliko dugo ćemo hodati ovom zemljom sa onima koje volimo, zato bi trebalo čvrsto da držimo svoje bližnje, da ih pustimo i da gledamo napred umesto unazad. Nisam rodila svoju djecu u dvadesetim. To nije moja priča, tako da nema smisla romantizovati je ili se pitati šta je moglo biti.

Moja priča je da sam starija mama ćerki koje su se rodile carskim rezom. Prvo dete sam rodila sa 34 godine, drugo sa 35, treće sa 38, a četvrto ću roditi sa 40. Po definiciji, bila sam u poodmaklim majčinskim godinama za sve svoje bebe, osim možda prve. Kao mama porođena carskim rezom, suočila sam se sa dužim oporavkom u odnosu na neke od mojih prijateljica, ali sam uspjela da se vratim svojoj normalnoj fizičkoj aktivnosti, čak i posle tri operacije. Kao što sam rekla, ja sam jedna od sretnica. Po prvi put sam shvatila da učim da volim svoju priču. Ja sam mama tri, uskoro četiri kćerke koje volim bezrezervno i potpuno. 

Ponekad se pogledam u ogledalo i pomislim da izgledam prokleto dobro za svoje godine, a ponekad se pogledam u ogledalo i želim da plačem. Imati 40 godina i biti trudna može biti teško fizički i mentalno. Ali vredno radim na tome da cijenim ovaj dar. U poslednje vrijeme stajem ispred ogledala potpuno gola i divim se svom trudnom tijelu, moj stomak je očigledan, ali još uvijek ne i neprijatan. Koliko je divno nositi u sebi život. Živim u ovom telu 40 godina i ono je odgojilo četvoro djece. Ovo tijelo je dio moje priče i sve više ga volim.

Da li sam starija mama? Naravno da jesam, i jedva čekam da vidim nastavak moje priče. Uskoro ću imati svoju poslednju bebu u naručju i neće me biti briga koliko godina imam kada ona udahne život.