Uh nas prvi dan je bio super, ili mi se bar tad tako činilo zbog euforičnog stanja u kojem sam bila

MojMuž, sestra, rodjak i rodica nas dočekali iz bolnice i doveli kući. Osjećala sam se kao napuhani paun, onako važna i ispunjena jer moja dušica konačno došla na svijet. Ništa mi nije smetalo, ni što su svi odjednom navalili da nas vide, ni što dolaze kad njima odgovara i što se ne sekiraju bas puno dok me gledaju da se nemogu namjestiti ni sjesti kako treba jer me rana boli. Sve je to meni bilo manje važno, jer sam tih prvih dana baš bila pod naplivom hormona i mislila sam da sam superiorna, da mogu postići sve - oko bebice, oko kuće ( kuhanja, čišćenja i sl. ) a posebno oko gostiju. Tek nakon par sedmica se pokazalo koja sam glupača bila, jer kad se sve sleglo, kad su se svi zasitili dolaskom nastupila je postporodjajna kriza. Tek onda sam skontala da su oni svi došli, posjedeli, čekali da ih JA poslužim i otišli a da mi niko zapravo nije pomagao oko bebice ili mene. Imala sam problema sa dojenjem, bila od onih koje su mislile da je to najnormalnija stvar na svijetu koja se ne treba učiti i još kad ona nije dobijala na težini koliko treba, od moje " drage " pedijatrice dobila onaj klasični odvratan savjet da mi mlijeko nije kvalitetno i da je moram dohranjivati. Čini mi se da u životu nisam toliko isplakala kao taj dan i počela sa dohranom. Uglavnom, sem ogromne greške sa dojenjem i stavljanjem sebe i nas iza ostalih, sve ostalo je išlo super. Od samog početka sam je sama presvlačila, kupala, smirivala, pričala joj, ma sve... A anegdota ima prilicno, a najviše ću pamtiti kad sam u sred noći dreknula na MM kad se u snu okrenuo u spavaćoj da će ugušiti bebicu, a on sav u bunilu gleda i ubjedjuje me da mi bebi nije više u rukama i ne dojim je već sam je Bog zna otkad vratila u krevetac da spava.

Sve bude i prodje, ja sam čini mi se naučila dosta od nje i mislim da ću za koju sedmicu daleeeko spremnija dočekati drugu bebicu. Moj savjet ti je da niko, ama niko nije važniji od vas dvoje dok se ne naučite jedno na drugo, dok ne naučite da dojite, da odmarate, da percepirate okolinu bez strahova i plača. I vjeruj da svaka mama sa svim i svačim izadje na kraj, normalno uz malo plača, jer ja neznam majku koja nije u duetu plakala sa svojom bebicom.

Ma kao što neka članica napisa, sve su mame zmajevi kad su njihove bebice u pitanju.