/11 /11

. Porodila sam se 16.09.2010. Jutro prije bila sam na kontroli kod doktora, termin mi je prošišao 7 dana ali doktor, znajući da želim prirodan porod dao je još vremena prirodnim bolovima da krenu. I tako i bi. U 11h krenusmo ja i mm u šetnjicu kad ono opališe bolovi, laganini, pa sve jači i jači. A od mene niko sretniji. Dođem kući, sredim kuću kao da me ništa ne boli i oko 4h uputim se kod svog doktora na CTG. Kad mi je rekao da sam spremna za bolnicu, opet niko sretniji nije bio od mene.  Moram napomenuti da sam provela cijelu trudnoću bez da sam ikad osjetila strah od poroda, i to mi je uvelike pomoglo.

U 6h, odem u bolnicu i tad kreću malo jači bolovi, hodam, boooooli i tako cijelu noć. Sama sam sebi govorila da tako mora biti, između bolova učila sam sve što mi je padalo na pamet i molila Boga da mi bude na pomoći. U 15 do 6 ujutro babica me pregledala i rekla ostaješ na stolu. I tad mi je bilo i drago što ostadoh ležati jer su bolovi postali neizdrživi. Bolovi su postajali sve jači i jači, a babica mi je govorila da izdržim samo dok ne dođe doktor, jer je taman bila predaja smjene. I tako sam ja čekala do skoro 10 h, kad je CTG pokazao da se bebini otkucaji srca ubrzavaju i da hitno trebam indukciju jer sam i ja već bila umorna od bolova. Pozvaše doktora on krenu da mi uključi indukciju kad naponi sami krenuše. Nekoliko puta sam se napela, i uz pomoć doktora i babice rodila se moja princeza u 9:53h. Znam samo da me više ništa nije bolilo i da sam ko mahnita samo govorila Elhamdulillah, a doktor me u čudu gledao. Zaista je neprocjenjiv taj osjećaj koji me obuzeo kad sam se porodila, ta zahvalnost, ponos...ne mogu ni pronaći riječi da ga opišem. Evo sad bih opet išla roditi samo za taj predivni osjećaj. Bebicu mi nisu dali, već su je dodali babici u drugu prostoriju.

I onda nastade frka, posteljica neće van i tako skoro sat vremena. Svi se iskupiše oko mene, doktor mi objašnjava da će me morati uspavati, a ja sam samo stigla upitati hoće li mi dok budem spavala zašiti i ranu od epiziotomije.

Poslije kad su mi donijeli moju ljepoticu, gledajući je shvatila sam da se svaka kap znoja i svaki bol u potpunosti isplatio. Bila sam hrabra za  nju, za nas dvije, za nas troje, za našu malu porodicu i zaista bih sve ponovo. Naslušala sam se svakakvih priča o porodu, da bih na kraju shvatila da uopće nije tako strašno, ako sama sebe dobro pripremiš i shvatiš da tako mora biti.

I eto to je moja priča...