/11 /11

Prvi porod je nažalost bilo traumatično iskustvo, koje se dugo nije dalo zaboraviti, nisam se otvarala, a oni ko "sivonje" navalili sa dripom... Trudove sam dobila u 22 sata dan prije, a rodila sutradan u 22:30.....

Drugi porod kako sam ostala trudna stalno sam žene tlačila s pitanjma jel lakše drugi put, jel brže i one mene "uvjere" da je lakše, ali tko može uvjeriti nekoga koga je zmija ujela da se gušterice ne boji.  Tako mojih devet mjeseci prođoše samo o toj temi i razmišljanju.
Dan prije termina sam došla kod svog ginekologa, kazao je da nisam otvorena ništa, nakon pregleda  jedva sam do vrata došla koliko je bio nazovimo nježan.
Nakon što sam došla kući pravo mi loše bilo od njegovog pregleda, odlučim se okupati u toploj kupki, kada sam krenula izaći iz kade nisam mogla, što od bola koje je bilo indicirano pregledmo, veliki trbuh, veliko dijete , mnoogo nakupljenih kila, pa mi muž pomogao da ustanem. Onako sva umorna legnem u krevet, zaspim, kada odjednom osjetim nešto kako zavrti u trbuhu i krene plodna voda izlaziti, par minuta nakon, krenu trudovi i to svakih par minuta ogromnim intezitetom. Sat nakon toga stigla sam u rodilište, kreveljim se od bola i shvatim da ja to ne mogu opet proći, veli sestra otvoreni ste 6 cm, brzo ćete roditi, ja velim zovite mi anesteziologa jer taman da ću ovaj čas roditi hoću roditi pod anestezijom. Jedna kaže, pa znam ja tebe, nisam ja znala da si ti takva. Ubrzo stiže moj ginekog, ja mu objašnjavam da će uskoro stići anesteziolog i da mi u međuvremenu da nešto protiv bolova jer ću umrit, u medjđuvremenu vičem majko moja mila, ajme meni.... i tako nabrajam. Legli me na krevet za rađanje, do mene jedna ženica fina, koja nazovimo ima trudove, fino leži, nema da se čuje, a ja....pa kontam nismo svi isti, mislim se onako zajedljivo, možda sam ja bolja majka :D  ako već nisam uzorna rodilja.
Vele oni pomakni se ulijevo, bit će ti lakše, pa udesno… Pa kako ću se pomaknuti kada imam preko sto kila i nije mi lakše ni ovako ni onako!? U tom trenu ulazi njegovo veličanstvo anestezilog, ja velim sada svi gibajte, nitko mi više ne treba, i tako polegla sam se na bok, on nešto pročačka, kada ono ekstaza  i sada je se sjećam, nikakva bol, pogledam kroz prozor uočim da je lijep proljetni sunčan dan, čujem i ptičice kako cvrkuću, stabilizirao se i tlak koji je par minuta prije bio zabrinjavuće visok kao i otkucaji srca moga djeteta. Idila… Neko vrijeme ja tako uživam, pričam s mojim anestezilogom, sa sestrama, sa svima  fino, bez panike, kada  osjetim anestezija pomalo prestaje popuštati, mene već panika, odmah dobijam novu dozu. Dolazi ginekologinja i veli hajde hoćemo mi roditi, ja joj odgovorim pa što da ne, ali ja ne osjećam trudove, kako ću znati kada je vrijeme za tiskati, hm... Imamo aparat koji mjeri otkucaje trudove, kaže ona ali se aparat pokvario, stalno trudovi stoje na istom broju, šta sad? Pa ja velim da ću tiskati, po volji, protiskala ja 5-6 puta i beba izašla. Brzo mi dadnu nazad mobitel i ja je snimam.
Nažalost, ja sam ovu svoju trudnoću teško prihvatila iako je bila željena, depresija u trudnoći prva četiri mjeseca, a kada su mi rekli da je muško ja od čuda nisam mogla, pa kako ću ja s muškim, pa oni su ovakvi, onakvi, pa ja već imam curicu, s njima znam, imam i sestru, nemam brata, uglavnom to muško mi  baš teško palo da mi dragi Bog oprosti miljun puta sam rekla, trudna i luda na čisto....
Da se vratimo na priču, babica ga uzela, ja onako krajičkom gledam, možda su se zeznuli, možda nije muško, kada ugledam pišonju , odjednom ona se okrenu i krene prema meni s tim muškim čudovištem J, dadne mi ga u ruke, sada mi plakat dođe, prelijep, presladak, preumiljato me pogleda, blago zažmiri okicama i ljubav je rođena, shvatim da sam nadošla na svoje.
Nisam bila uzorna trudnica, a još manje rodilja, ali se zato trudim biti majka za 5.

Napišite nam i Vašu porođajnu priču ovdje >KLIK<