/11 /11

U petak sam bila kod dr. Cileta, uz uredan, bez kontrakcija, ušće zatvoreno, 30 sedmica 
ja sva hepi, ne hodan, letim, dobila samo 5 kg, Cile kaže beba je malo duža od prosječne, spol još ne znamo 

To isto veče dobijem temperaturu, zvrknem mm da kupi paracatamol 
popijem jedan i zzzzz 
subota, nedjelja temp dolazi i odlazi a ja ko da me tramvaj udario, ne kašljem, ne šmrcam al temp se stalno javlja i spada nakon što popijem paracatamol 
U ponedjeljak ujutro javljam na poslu da neću doći, kontam eto me sutra, biću garant bolje 
I tokom jutra mi je već bolje, 
Ajša je rasturila cijelu kuću, mm nešto prčka po kuhinji, tjera me da jedem a meni je od hrane muka 
Al eto na nagovor mm pojedem pojedem jabuku, popijem jogurt i onako izležavam se 

MM vidi da mi je bolje i odlazi do radnje, ja se odlučim istuširati, i baš mi prija 
Vratim se u krevet šaltam programe na tv-u i malo telefoniram 
I dok pričam sa snahom negdje oko 16 sati osjetim lagane bolove u donjem dijelu stomaka 
kontam bezveze, proći će, no ne prolazi.... 
odlazim u toalet i na vešu vidim da sam lagano prokrvarila 
Hvata me panika, ne znam gdje je tel, Ajša isti donosi, zovem mm-a i kažem mu da nisam dobro i on je već tu prije nego sam čini mi se prekinula razgovor 
Pakujem stvari u kesu???? ne znam gdje mi je bilo kakav ruksak, tašna i sl 
Trpam maice, helanke, punač za mob, ne znam gdje su mi neseseri, mm mi dodaje svoj.... 
uzimam drugu kesu trpam Ajšine stvari, jer je namjeravamo ostaviti kod moje mame 

Napokon izlazimo iz stana, bolovi su lagani.... zovem mamu da sidje ispred haustora i uzme Ajšu 
Mama je zabrinuta, plače..... 
ja kažem biće sve ok, smješkam joj se a u sebi molim Boga samo da je beba živa, milujem stomak i zovem je, molim da se javi... ali više bebu neosjetim 
U hitnoj mm uzima uputnicu... i u 17 smo već na Jezeru 
Dežurni dr me pregleda putem UZ-a, ja samo ponavljam: jel živa beba??? jel živaa??? 
kaže živa je, srce kuca, ja plačem od sreće, od straha od panike, ne znam više 

kažem da sam prokrvarila, dr mi kaže da se skinem da će me pregledati vaginalno, al prije toga izlijećem na hodnik da kažem mm da je beba živa, izlazim vidim mog brata.... došao je.... priča na tel 
vraćam se na ginekološki pregled, dr kaže da sam otvorena 5-6 prstiju i da je porod krenuo.... nema nazad.... ustajem.... donose mi spavaćicu, bolovi su sve jači, postavljaju mi razna pitanja, u početku obrazlažem a kasnije odgovaram sa DA i NE 
Nemam više snage, dr kaže da predišem al ja kažem da je gotovo beba izlazi, stojim, mm je ukočen, nešto govori, ne čujem ga 
Čujem samo dr-a koji govori da beba ima težinu oko 1100 grama i da ću se porodi za 2 sata... 

Kažem sestri da me vodi u salu, pita me za papuče, nemam ih.... 
idem za sestrom i vode me u pripremu..... hodam, vodenjak puca.... dr i sestre iz sale trčećim korakom idu prema meni sa pokretnim krevetom, liježim na isti, dr mi skida veš, trčeći me unose u salu za porode, prebacuju na krevet predvidjen za porod ... 
Dr čita nalaz: 30 sedmica, porod spontan, drugi porod, beba zatkom 

zaglavljuju se držači za noge, sestra vuče, ja dajem jedan napon, naprave mi epi i beba je van 
Pitam jel živa, drmusam sestre, čistačice, skoro pa ustajem 
kažu živa je, čujem je kako plače, plačem i ja, od sreće, neizvjesnosti..... uzimaju je, odnose u drugi kutak sale, ona plače, PLAČE!!! čujem je.... kažu mi curica je.... 
Sala je puna doktora, sestri, žena se do mene poradja, pedijatar je tu, pregleda MOJU CURU, prenosi je ispred mene, ja pružam ruke, molim na tren da mi je daju.... stavlja je na vagu, 1700 grama, 47 cm duga, dr kaže velika cura za 30 sedmicu 
Ona izgleda divno, maše rukicama i nogicama, plače, ružičasta je, pedijatar kaže da će sve biti ok 

Odnose je, kažu mora hitno u inkubator, na respirator, nisu mi je dali ni na tren 


posteljica izlazi, zatim me šiju, ne osjećam bol, nikakvu.... 
pitam jel posteljica ok, kažu sve jeste 
tražim infuziju, nisam čestito jela 2 dana, kontam trebaće mi snaga za dalje, za borbu , za moje dijete.... 
sjetim se da nisam mami dala Ajšinu flašicu, i pitam se kako će bez flašice .... nemam mob , sve stvari su kod mm 

U sali telefoni zvone, pitaju mama, brat, muž i prijatelji za moje stanje, zove i babica koja me porodila s Ajšom... 
Sjetim se da ne znam koji je datum, pitam sestru, kaže 3 decembar, došli ste u 17 sati, porodili se u 17,20.... 

Nakon dva sata me vode u sobu, pred liftom su moj brat i snaha, grle me i ljube, plaču a ja ih tješim 
kažem biće sve u redu, daju mi stvari i uzimaju čizme u kojim sam se porodila 
kažem im za AJšinu flašicu, da odnesu mami isti, neće moći bez nje spavati 

MM ne vidim, nema ga.... ne govore mi gdje je.... 

stižemo na 6 sprat, ustajem s kreveta, osjećam se dobro fizički, sestra bi mi pomogla da se istuširam, al ja mogu sama, pomoć mi ne treba 
Ulazimo u sobu i ja odmah zovem mm-a 
On je presretan, kaže kako je lijepa, ima tvoje oči, velike i crne, sad sam bio kod nje, pjevao sam joj i tepao 
Ja pitam jel rekao da je volimo, najviše, kaže jesam, rekao sam, smijemo se, sretni smo 
mislimo sve je iza nas.... 

MM kaže da će se javiti kasnije da ide kupiti poklone za osoblje pedijatrije 

Zovem za 30-45 min mm se ne javlja, hvata me panika, uporno zovem, zovem mamu, brata, snahu..... 
napokon mm se javio, glas mu drhti, kaže da se sve iskompliciralo, da su bebi stavili dren sa obje strane pluća 
da je ishod neizvjestan, prekidam razgovor, ustajem i tulumarim hodnicima, ne znam gdje je izlaz 
ne plačem, osjećam bol i bespomoćnost dok se vučem po sobama i hodnicima tražeći osoblje 

ugledam sestru, ona je zapanjena, pritrčava mi i kaže da se vratim u sobu.... kažem ne, ne želim, želim da odma dodje pedijatar il ja odlazim 
smiruje me i vraća u sobu, dolazi pedijatar, govori mi nešto, od svega odzvanja u glavi "pluća nisu razvijena dobvoljno, ishod je neizvjestan".... 

ne plačem, u šoku sam, sanjam li ja ovo sve?? pitam se.... 

Ležim na krevetu i hiljadu mi misli prolazi kroz glavu, mislim sabur je na prvu, hrabrim sebe, ne daj se, Bog odlučuje, smiri se, moraš biti jaka, stegni srce sad, ne baksuziraj.... 
i tako cijelu noć do ujutru.... 

dolazi dr koji me porodio, saopćava mi da je beba umrla, u 03:30 
dišem duboko, rukama stišćem plahte na krevetu, ne plačem 
dolazi pedijatar, briše suze s lica, ja ćutim, ništa ne pitam, samo ponavljam u sebi "sabur je na prvu".... 
ima vremena za tugu, za suze.... polako.... ne uznemiravaj ostale porodilje.... strpi se.... 

Zovem mm, brata, kažem da se pobrinu sa dženazu, s mm se usaglašavam za ime, Ajra.... 

razmišljam, pričam sama sa sobom, danas ćeš kući, moraš biti jaka, zbog mm-a, Ajše, mame, brata, zbog onih koji se brinu.... 
moraš ustati da jedeš, obući se i izgledati pristojno 

Sve to i radim, kao programirana.... 

Izlazim iz bolnice, vidim mm i počnem da plačem, on me zagrli i kaže "ne plači, rodićeš ti nama još petoro djece"..... 
brat me tješi.... ulazimo u auto, odlazimo, ne okrećem se, gledam naprijed i mislim na Ajšu