Ovo je osećaj potpune nemoći. Foto: Freepik

/11 /11

Juče je najvažnija vest bila brutalno ubistvo mlade žene u Mostaru. Ako samo ostane na jučerašnjoj vesti, a bojim se da hoće, nema pomaka.

Stvar je mnogo kompleksnija nego što se vidi golim okom. Ovo je problem sistema koji već dugo šteka i po horizontali i po vertikali.

Da bismo shvatili zašto neće biti pomaka, dovoljno je baciti letimičan pogled na jučerašnje komentare. U ubistvu i zločinu ne postoji »da, ali«.

Da bismo shvatili da je vrednost ljudskog života na internetu na nivou fikusa u ćošku dnevne sobe, dovoljno je pročitati sramne naslove sa zamenom teze, puki lovci na klikove koji vode do teksta u kojem nema: ničega. Profana zloupotreba jednog tragično izgubljenog života u svrhe klika i obrtanja na mreži.

A onda najvažnije – da bismo shvatili kako stvari funkcionišu, pokušajte nešto da prijavite. Znam slučaj čoveka koji prolazi kroz agoniju, život mu je pretvoren u pakao, jer je prijavio zapomaganje žene iz susednog stana. Informacija je došla do prijavljenog muškarca i potencijalnog ubice.

I možda najkompleksnije od svega, znam slučaj čoveka koji je pokušao da odbrani devojku koju momak tuče na ulici. Ona se okrene i vikne na njega, odakle mu hrabrost da se meša.

Ovo poslednje je velika opasnost za sve one koji su brzinski pročitali i nisu preradili (a nema se vremena, ni volje za zajedničke analize, punoletni smo, stvar je obostranog respekta).

Govorimo o nama, ljudima, neprestano zakazujemo. I ova devojka iz poslednjeg primera na kraju teksta je posledica pogrešnog rezona koje društvo, sistem i okruženje emituju neprestano. Zakazujemo mi kao mogući spasioci, zakazuje sistem predugo, a bogami zakazuje i obrazovni kurikulum koji se učaurio evo pedeset godina i ne radi na osvešćivanju – proaktivan psiholog u školi, odnosi, empatija, seksualno vaspitanje, postavljanje granica, komunikacija itd.

Koliko puta smo doživeli uznemiravanje i maltretiranje, a nismo zbog stigmatizacije smeli da prijavimo? Ili smo prijavili i ostali s bolnim saznanjem da je krivica pala na nas. Koliko puta smo bili iznevereni u sopstvenoj kući, od strane roditelja? Koliko puta smo bili pušteni niz vodu od strane profesora, kolega na poslu? I potom, banalno, ali i ne ako razmislite – koliko puta smo ovde doživeli maltretiranje, ali lajk über alles, ne bismo se hteli zamerati? Čak se začuje, kad se tako nešto desi – To se rešava u rukavicama, a ne javno. Svi u se, na se i poda se. Koliko puta smo bili svedoci maltretiranja ispod slike neke žene, dok su druge žene držale mač pravde u svojim rukama procenjujući da li je to zlostavljanje »ipak malo opravdano«, vidi joj se gležanj na nozi? Koreni su jako doboki, slabo ih prepoznajemo, a tu su, oko nas.

Jesmo li zaboravili na slučaj naše glumice koja je prijavila Miku Aleksića za silovanje? Tortura koju ta mlada žena doživljava svaki put u sudnici je nešto u čemu je ona potpuno sama. Mi malo pročitamo o tome, lajkujemo i to je to. Poslušajte ponekada kako su joj postavljali pitanja, kroz šta ju je njegov advokat neprestano prisiljavao da prolazi, ko je bio na svakom suđenju uz optuženog uz znak podrške [sic!], kako ju je optuženi provocirao pred svima i koliko je puta, nanovo i nanovo morala da opisuje scenu silovanja da bi trust mozgova u sudnicu presudio da li je ili pak nije. I vrlo tendenciozno ističem njegovo ime, a ne njeno. I to jedna od čuvenih zamena teza da se žrtva ne pušta na miru, ali zločinac je prikriven.

Ovo je osećaj potpune nemoći.

Jako je dubok ovaj problem.

Životinje su to mnogo bolje, instinktivno, rešile. Kod nas je instinkt ugušen, etika skrajnuta, a rezoni otupeli.

Tu smo gde smo. I odgovorni smo.

I svaki put kada zločin sagledavamo uz »da, ali«, znajte odgovorni smo za svaki naredni.