/11 /11

Posebnu sposobnost imam. Posebnu i zastrašujuću. Rado bih je se riješila, ali, neke stvari su tu, ostaju, neodvojive od karaktera, nepopravljive. Nije ih lako sanirati kao, recimo, male gudi... Ili tanke usne…
E, ta moja posebna sposobnost učini da ljude koje ne poznajem ni ne doživljavam vizuelno. Dakle, ako nekoga koga moj muž poznaje sretnemo 87 puta i on i ta osoba si kažu zdravo svaki put, ja osobu ne zapamtim.
To je jednostavno tako.
Isto jednostavno tako je i to da na osnovu dojma, bilo osmijeha koji mi legne, ili rečenice koja mi ne legne - vidim cijelo ljudsko biće.
Tako mi je frizerka obučena po modi iz sredine osamdesetih, mršava do granice anoreksije, s frizurom vještice iz slikovnica, isušena lica i zapanjujuće teška zadaha, simpatična, jer je vesela i djeluje dobrohotno, te samim tim primjerena za prvo friziranje moje princezice. Iako me, po glasno iznesenoj konstataciji, svi u čudu gledaju.
E, sada... Čemu ovoliki uvod?!
Pa, željela sam da objasnim da mi je osoba koju smo sreli tokom popodnevne šetnje s našom bebulinom, odjednom zaizgledala tako da sam bila zabrinuta za opstanak čovječanstva. Sreća te ružnoća ne ubija. Barem ne doslovno.
Vidjela sam neku užasnu malu glavu i užasni veliki stomak.
Osoba je šetala svoju sedam godina staru kujicu. Primijetila sam da nosi isto ime kao i nasljednica imperije Aarona Spelinga. Ne osoba. Kujica. Kratkodlaka zlatna retriverka. Ma, napisala bih ja i ime i prezime te osobe, ali neću. Iz dva razloga. Prvi je taj što neću, jer neću. Drugi je taj što se u ovoj zemlji ljudi rado tuže, a meni se fakat ne da...
No, da počnem od početka:
Dakle, šetamo. Muž, beba i ja. Sretnemo osobu. Muž je pozdravi. I ja isto. Ona počne o nečemu pričati. Muž je pita gdje sada radi. Ona kaže u kojem ministarstvu i požali se da se svaki dan vozi dvjesto kilometara, jer je posao u Ljubljani. Muž joj kaže da potraži nešto bliže. Ona mu kaže da ipak neće, jer su najbolji poslovi u Ljubljani. Čuj, najbolji poslovi, pomislim ja. Naravno da ne govorim ništa. Tu i tamo, kada gleda u mene očekujući reakciju, klimnem glavom ili slegnem ramenima, ovisno šta mi se učini primjernim... Ona nastavlja o tome kako joj je sada kada je još sama svejedno, ali, kako će nešto morati mijenjati kada jednom nađe pravog i oformi porodicu. Procijenim starost nabrzaka - nekih trideset i pet. Muž se našali i kaže joj da bi bilo najbolje da taj pravi bude iz Novog Mesta, aludirajući time na geografsku činjenicu - i ona i taj iz grada na Krki bi od Ljubljane bili udaljeni jednako, ali sa različitih strana.
"A, ne", kaže ona, "Neću Dolenjca, ne valjaju oni."
E, u tom trenutku počinje dobivati oblik za mene.
Čuj, ne valjaju Dolenjci?! Baš kao da su pokvarena riba, pa svi smrde u istoj konzervi.
"Ma, od kuda znaš", kaže joj Muž, "Nisi još upoznala pravog. možda se još i preseliš tamo zbog nekog Dolenjca.", Muž, ja to znam, govori samo da ne bi šutio, a prilično ga boli briga za tu osobu i njenu budućnost. I njene stavove.
"A, ne!", kaže ona, "Tamo se nikada ne bih preselila. Tamo su sami problemi. Tamo su Romi."
Pogledam je.
I gledam je.
Čekam da službenica ministarstva pokaže bar gestom koja se ne da skriti da joj je jezik bio brži od pameti i da ju je barem malo stid vlastite misli.
A, ne! Posjednica jednog od najboljih poslova u Ljubljani je baš zadovoljna sobom i svojom izjavom! Ma, baš zadovoljna!
Kako ona samo fino argumentira, misli sada!
Čini se sama sebi pametnom i sposobnom da vodi konverzaciju.
I,.osim toga, nije rekla Cigani.
Rekla je Romi!
Politički je korektna!
Gledam je, a Muž je utihnuo.
I u tom trenutku sam od te mase ničega vidjela tu masu trbuščine, i tu jezivo malu glavu i te prljavaste žuto-zelene zube...
Zapravo, sjetila sam se reklame za sredstvo za čišćenje kamenca iz wc školjki i malih užasnih bića koja nam kao, po tvrdnji autora reklame, svima žive pod onim rubom ako ne koristimo baš to sredstvo. E, ta reklama, odnosno bića koja si prave stanove u mojoj wc školjki, me nikada ne ostave ravnodušnom. Osoba mi je izgledala baš poput tog bića, kreiranog da užasne. Da, baš takva je bila! I ostaće! I jedva sam čekala da nestane iz mog vidnog polja, jer sam željela, a nisam mogla narediti svojoj volji da ne gledam više u nju.
Osobi je neprijatno što je razgovor utihnuo, pa doziva svoju psicu. Ne zna ona šta je Mužu. Možda će čak objašnjavati u nekom društvu skupnih poznanika kako se nije mogao upuštati u opsežnije razgovore s njom jer mu je žena ljubomorna.
A, istinito je da mu ženi fakat ne bi bilo pravo da on nastavi razgovarati s njom. Jer, bi bila zabrinuta. Za mentalno zdravlje.
Došetamo začas do ulice kojom osoba i kujica nastavljaju put. Na drugu stranu.
Kažemo si zdravo, a ona za kraj doda da ćemo svakako tek vidjeti koga i kada će naći, ako uopće bude. Da mi nije mrsko, rekla bih joj da neće naći nikada i nikoga. Jer, kome bi ti, osobo, mogla biti čudo, kad ne voliš Cigane... Ni Dolenjce... Kad ne voliš ljude... Ko bi za tebe takvu smišljao nježnosti i gluposti?! Jer, za koga bi ti, takva, koja ne voliš ljude?!
Ali, te misli su se radjale u mojoj glavi prije nego što sam gledala Svetlanu u srpskom Trenutku istine koja je, uprkos pojavi, i fizičkoj i mentalnoj, uprkos biološkoj nemogućnosti da ju se ljubi, jer nos preprečuje put do usana, istovremeno održavala seksualni i ljubavni odnos sa tri muškarca, a oni si nisu tim seksom spašavali život... Ali, to je ipak fenomen koji zaslužuje svoje vlastite redove...
Moja Taca često kaže da svaka roba ima svoga kupca. Ako je to istina, trebalo bi da kupca nađe i ova osoba. I možda i hoće. Svakako ne Dolenjca i ne Cigu... I onda će osoba i njen kupac odgajati nove generacije ljudi koje će naučiti da kažu: "hvala", "molim", "izvoli", i još par "važnih" riječi, uvjereni da je time svaki odgoj okončan i da u te riječi možeš upakirati bilo šta, bilo kakvu glupost, sebičnost i primitivizam, i koračati životom kao gospodin...
Eh, eto...