/11 /11

Moj termin po ZM je bio 08.11.2011.
Porodila se 03.11.2011.

Eh ovako....02.11.2011 je bila godišnjica smrti mog oca i potajno sam molila Boga da bebi sačeka bar naredni dan. To jutro sam ispratila mm na posao i kad sam obavila jutarnje rituale osjetila sam da mi je nešto procurilo na dnevni uložak. U wc-u sam provjerila situaciju i vidjela da je na uložku puno svjetlo roze sekreta. Već sam posumnjala da je to ono što čekam 9 mjeseci. Provjeravala sam situaciju iz sata u sat i svaki put su gaćice bile malo vlažne ali nikakvih drugih simptoma nije bilo. Kad je došao mm sa posla odlučila sam da se javim svojoj doktorici,otišli smo na GAK i gore čekali nekih 1-1,5h i cijelo vrijeme sam ja stojala i osjećala da mi curi voda.Doktorica me pregledala vaginalno i UZ i rekla da smatra da to nije plodna voda jer je ima sasvim dovoljno,ali za svaki slučaj me naručila na pregled plodove vode sutradan ujutro.

Ja sam došla kući sretna što ne ostajem u bolnici a u isto vrijeme i tužna što ću još čekati nasvoju bebicu. Mm i ja smo ručali i izašli u grad,prošetali i kupili LCD. Čitavu veče smo smještali i pravili novi raspored u stanu. Negdje oko 22h ja legla mm u krilo i odjednom osjetim nešto kao „kvrc“ u krstima i toplo među nogama. Jedva odem do wc-a jer to curenje se nastavlja, i dalje ništa ne boli. Nazovem svoju doktoricu jer me ona trebala poroditi i ona mi kaže da odmah idem u bolnicu,a ona dolazi ujutro ako se do tada ne porodim. Ja nevjerovatno smirena, sretna ,i gledam na sat 23h, rekoh super ipak se neću poroditi na očevu godišnjicu. Polahko se spremim, javim na RR drugaricama i sa mm u bolnicu. Gore prijem, uzimanje raznih podataka, pregled  tuširanje i za divno čudo prođem bez klisitira, neznam zašto. Na prijemu mi već plodna voda jako curi,kaže doktorica 2-3 prsta otvorena. Tu oblačim bolničku spavaćicu i papuče, izlazim da se pozdravim sa mm i sestra me odvodi u predrađaonu, bilo je oko 23 i 30minuta. Tamo su me smjestili i ponovo pregledali,plodna voda zelenkasta i odmah mi uključuju ctg,kažu ako počnu slabiti otkucaji moram na carski. Allah mi je dao neku smirenost i sabur nije me bilo strah poroda samo sam molila Boga da sve prođe ok. Bolove nisam imala iako je ctg pokazivao jake kontrakcije. Tek oko 02h počinju lagani menustralni bolovi,ja dišem,učim i nekako prolazi. Gledam na sat,vrijeme prolazi,ctg radi,bolovi se pojačavaju. Oko 04h bolovi su postali dosta jaki,ja nemogu više ni da ih predišem,uključuju mi infuziju glukoze,daju buscopan. Bolovi su već na nekih 5 minuta,počinjem da pričam na glas i molim Boga da izdržim. Već je svanulo ja sam premorena od bolova otvorena 7 prstiju i lagano prelazim u rađaonu. Penjem se na sto sa posljednim atomima snage,tek tu mi uključuju indukciju. Doktorica i babica traže da tiskam,međutim ja koliko god se trudila nemogu,ne ide,beba je jako nisko ali dosta krupna. E tad me uhvatio strah, jer mislila sam da neću moći izdržati do kraja. U 8h dolazi nova smjena,dolazi moja doktorica i ona pokušava da mi olakša i ubrza porod međutim ne ide.Već mi govori da ako ubrzo ne uspijemo izgurati bebu van idem na vakum, mene je oblio hladan znoj. Eh onda je došla čitava ekipa, 3 doktora i 2 doktorice ,i u trenutku kad sam dobila kontrakcije oba doktora su bukvalno nalegla na moj stomak (što je bilo užasno i mislila sam da će mi svi organi popucati) ,i ja sam dala sve od sebe tako da je moja beba izletila van.Tada sam sve zaboravila jer moje maleno je bilo na mojim prsima, zahvaljujući dobroj ekipi doktora koji su bili oko mene. Beba je masAllah 3900gr teška i 57 cm duga, i imao je pupčanu vrpcu omotanu oko vrata tako da je bio sav modar zbog nedostatka kiseonika. Posteljica je brzo izašla. Cijeli moj porod su bili u sali i učenici iz medicinske škole koji su to posmatrali. Na kraju šivenje, koje me i nije toliko bolilo jer sam bila presretna da je sve gotovo. Popucalo mi je sve što je moglo, grlić, porođajni kanal i plus epiziotomija, tako da sam baš sva ušivena.

Onda je uslijedio onaj najljepši trenutak, zvala sam mm, mamu ,brata i javila im prelijepu vijest. Sve u svemu moj porod nije bio jednostavan, niti brz ali opet kad pogledam svog malenog čupu sve zaboravim i zahvaljujem Bogu svaki dan što mi je dao tu milost da osjetim šta znači biti MAJKA.