/11 /11

Druga trudnoća, drugi porođaj! Prije nego počnem napisaću samo da s prvom princezom nisam rezana ni šivana, rodena je sa 2850g.

Termin mi je bio 22.01.2010,,bila sam ogromna, udebljala preko 20 kg u trudnoći, osjećala sam da moja beba više nije imala prostora u stomaku i moj osjećaj je bio tačan. Svi su se čudili na ulici, pitanja od strane ljudi koje nikako i nisam poznavala, plakala sam od muke. Babica koja mi je vodila trudnoću me ohrabrivala i ubijeđivala kako sam normalne veličine i da je beba takođe normalne veličine.
Tri zadnje sedmice moja babica je provocirala porod s tim da je radila neki pregled koji je jako bolan, ništa se  nije dešavalo. Zadnji put je pokušala i ja sam od bola plakala, ona mi je tada rekla da je beba sa glavom prema mojim leđima okrenuta i da je visoko. Termin je bio tu a ništa, ja luda već. Sve boli, nekad kontam to je to kao da nikad nisam rađala, nisam više znala kako to treba da izgleda, muža sam maltretirala te idi tuširaj se misleći da polako kreće i ništa.  

Više nisam spavala nikako. 4 h ujutro mlaz, voda, ubrzo počinju bolovi,  svako deset minuta. Do 3 h poslije podne otvorila sam se 4 cm, još sam kući, babica me obilazi svako malo i kad su bolovi počeli svakih 5 minuta kaže mi idemo u bolnicu. Stigli i pošalje me da stojim ispod tuša da se brže otvaram, a ja neka 3 sata pod tušem, bolovi rasturaju a ja se dalje ne otvaram. Govorim joj ne mogu više, dajte mi nešto da ublaži bolove. Ona zove doktore i daju mi injekciju, morfina se zove (na bazi morfija) u glavi te kao opušta a i dalje bolove imaš. Uključili mi i infuziju i drip za otvaranje i ja već naravno vrištim i tražim epiduralnu jer kontam umirem (ziva srecom). Bila sam otvorena  8 cm i ja vičem, derem se, galamim i govorim evo beba hoće van ja ću da je tiskam. Došlo je tu i kirurga i doktora i babica, nekih 5-6 osoba medicinara-doktora svi vire i viču 8 cm ne napinji se uzalud a ja se napinjem i vičem: “al imam ga sad i moram da se napinjem".
Babica više nije imala sa mnom ništa jer je krenulo malo kako ne treba. Počeli se doktori zgledati, guraju ruke i osjete da beba ima nos prema mojim leđima.  Slijedi namještanje i hvala Bogu uspiju moju curicu namjestiti. Krene i napon opet i ide glavica (vrištim ja) i osjećam kako iz mene ne samo beba već i još nešto izlazi. Viču svi još samo malo i gotovo i bi tako. Ail izletjelo mi i debelo crijevo, sva ispucala samo od sebe, i zašili me i na debelo crijevo konac stavili. To su bile muke poslije.
Beba na mojim prsima leži, gledamo se, velika beba, ne samo da je velika nego i jako debela. Ja gledam i ne mogu da vijerujem da sam je ja rodila. Kažem doktorici da želim da je vagaju i gledam vagu i cifre na vagi i čudim se, moja curica je bila teška 4650g.
Eto to je moja priča. Želim samo da napišem da je moj muž bio prisutan i da mu je bilo zlo da je počeo da galami na doktore i na sve i tražio je da mi pomognu da me ne boli toliko. Ja ga volim puno jer je hrabar i poslije tog stravičnog prizora “volimo” se kao i prije.

Napišite nam i Vašu porođajnu priču ovdje >KLIK<