/11 /11

Džejmi Oliver ima kćerke na pragu puberteta i ne dozvoljava im da imaju mobilne telefone i naloge na društvenim mrežama, ovih dana čitam u štampi.

“Moja djeca ne smiju da imaju mobilni. Najstarije kćerke, koje imaju 11 i 10 godina, jedine su u svom razredu koje nemaju telefone” kaže Džejmi.

Džejmiju se ne sviđa to što su društvene mreže i mobilni telefoni kanali koje roditelji teško mogu da nadziru, i odakle klince vrebaju razne opasnosti.

Razumijem ga, pošto i sama imam dvoje djece u istom uzrastu koja su takođe praktično jedina u svojim odjeljenjima bez mobilnih telefona.

Zašto? Nazovimo to konzervativnošću, praktičnošću, oprezom… Ne znam da li Džejmi Oliver ima još razloga osim straha od toga da će neko maltretrati njegove kćerke, ali ja vidim razne razloge da djeci ne dozvolim mobilne telefone. Svakako, vidim i neke razloge u njihovu korist, ali oni prvi ipak preovlađuju.

Šta će im? Za početak, oni nisu previše potrebni. Djeci uglavnom služe za igranje, a djeca danas ionako imaju previše igračaka. Svakako mogu da vas pozovu kad je to neophodno – od kuće, od druga/drugarice. U nekim zaista vanrednim situacijama, uvijek će se naći neko od odraslih sa telefonom. Nećete svakako dozvoliti vašem djetetu da se "smuca" u pustim krajevima po mrklom mraku, gdje nema nikog kome bi se obratilo za pomoć.

Podstiču naglabanje – Samo postojanje mobilnih telefona stvara potrebu za neprestanim zivkanjem, što je mnogo izgubljenog vremena. Sve zanimljivo što se djetetu desilo u školi može da čeka dok se ne vidite kod kuće. Kad je telefon stalno u ruci, gubi se sposobost strepljenja, čekanja – sve mora odmah, prosto zato što može.

Zataškavaju neodgovornost – Ako je dijete zaboravilo važnu svesku, užinu, opremu za fizičko – tim prije je dobro što ne može da vas zove upomoć i tako svoj problem pretvori u vaš. Neka počne da razmišlja!

Ubijaju empatiju – Naročito mi se ne sviđa da u ovo doba kad ne može da se živi od tolikih ekrana koji nas okružuju, djeca sa sobom nose još jedan ekran u koji će stalno gledati. Djeca više ne umiju da razgovaraju, čitaju osjećanja sa tuđih lica, postaju neosjetljiva prema drugima. Mobilni i drugi ekrani pojeli su im ono vrijeme koje je trebalo da potroše na razvijanje društvene i emocionalne inteligencije.

Urnišu knjigu – Nisu pojeli samo to – pojeli su i vrijeme za čitanje. Djeca neće čitati ako mogu da gledaju TV, igraju igrice, preslušavaju muziku na svom telefonu. Kraj. Neće.

Ukidaju dosađivanje – Kad imaju mobilni telefon, djeca će mnogo rijeđe imati priliku da se dosađuju, a nekako nisam ubjeđena da je dosada loša za dijete – naprotiv, mislim da je mnogo bolje da im s vremena na vrijeme bude i dosadno, i da nauče da budu sami sa sobom, bez nečega što im stalno odvlači pažnju. Djeci mora da bude dosadno da bi naučila kako da im ne bude dosadno.

Uvek previše koštaju – Naravno, uopšte ne treba zanemariti ni finansijski aspekt. Telefon košta, telefoniranje košta… Zašto porodici natovarivati na vrat još jedan trošak? Zbog tog računa, između ostalog, moraćete više da radite i provodite manje vremena sa djecom. Stvar je u principu, ne u tome koliko je mali ili veliki ovaj trošak. Postoji još mnogo “sitnih” troškova poput telefona koji vam polako zatežu omču oko vrata i tjeraju vas da trku pacova trčite sve brže.

Deru uši – Kad djeca nemaju telefone život je prosto jednostavniji. Jedna stavka manje za razmišljanje, brigu, jedna stvar manje da “nasrće” na djetetovu pažnju i njegova čula. Da, kad smo kod čula, šta mislite kako to zvrckanje i treštanje utiče na djetetov sluh?

Hrane konformizam – Mislite da je problem to što će se vaše dijete razlikovati od ostale djece? Ma hajde, ionako svi mi pokušavamo od trenutka rođenja da od svoje djece napravimo nešto posebno, želimo da odudaraju od ostalih… A dok stignete do uzrasta trećaka – četvrtaka, kad počnu ozbiljno da žele mobilni, trebalo bi da ste već naučili dijete da argument “svi imaju samo ja nemam” nema nikakvog efekta na vas. Ja obično na to odgovorim “Da, samo ti nemaš zato što drugi roditelji mnoooogo više vole svoju djecu nego mi” sa najozbiljnijim izrazom lica. Šta mislite, da li mi povjeruju? Naravno da ne, ali prestanu da me gnjave.

Nema kontrole, nema kompromisa

Što se tiče opasnosti koje vrebaju iz telefona, to vam je još i naslabiji argument. Pošto, na žalost, svi ostali roditelji hitaju da svojoj djeci kupe telefon, televizor, kompjuter još dok su u jaslicama, ta ogromna količina đubreta, pronografije i ostalog što se nesmetano izručuje na djecu već je dobrano izmjenila vršnjake vašeg djeteta, one sa kojima se igra, od kojih uči, u čije kuće ide i sa čijim ko-zna-čime-napunjenim telefonom će se igrati kad god mu se ukaže prilika.

Ipak, drugačije je kada dijete ima svoj telefon. Onda u ekran može da bulji po cijeli dan, ne mora nikad da ostane samo sa svojim mislima, razvija naviku da neprestano zivka čim mu neka misao prođe kroz glavu jer gubi sposobnost čekanja. Ne gleda u vas, ne gleda u prijatelje, nema pojma niti ga zanima šta drugi osjećaju. Ne čita. Dok mu pričate, ono u mislima hrani Pua ili kucka poruke.

I da, nemojte da mislite da možete djetetu da date telefon, ali pod vašim uslovima i sa organičenjima. Zar zaista želite da veći dio budnog vremena provedete u pregovorima oko toga koliko treba da ga koristi, koje aplikacije može da instalira, koliko kredita smije da potroši? Ne možete to da kontrolišete. Tačka.

Izvor:Detinjarije.com