/11 /11

Po mene su, na moj zahtijev, došli samo muž i sestra. Sestra mi je trebala da mi pomogne obući se, a inače bih insistirala da samo muž dodje po mene.... nisam željela nikakvu gužvu, hm!!
Kod kuće su nas dočekali najbliži, moji roditelji, muževi roditelji, sestra sa porodicom, brat sa porodicom, kumovi... Ja sam bila jako iscrpljena jer nisam spavala cijelu noć, nakon cijelog dana poradjanja... Bila sam gladna jer nisam dobila ručak u bolnici i bilo mi je jako hladno. Srećom, beba je spavala.
Sjećam se da su mi svi odreda govorili: "ma šta tu stojiš, dodji sjedni, odmori se!!!" a jedina stvar koju ja nisam mogla je sjesti. Tad sam sve mrzila i jedva sam čekala da se svi maknu od mene i od bebe!!!
gosti su počeli odlaziti tek oko 11 navečer, a zadnji su ostali do 01.00 poslije ponoći... ja sam malo ležala u spavaćoj sobi, a malo stojala sa njima... Narednih dana sam zamolila muža da odbije sve goste i da niko ne dolazi, i oporavila sam se u potpunosti za sedam dana.

Kad su svi otišli, nas troje, muž, beba i ja smo legli zajedno, muž nas je gledao, a nas dvije smo pokušavale da uživamo u dojenju.... medjutim, umor je vjerovatno uradio svoje, kolostruma nije bilo dovoljno za kvalitetan obrok. Muž me zagrilio i pitao kako je sve prošlo, jer se do tada nismo imali vremena obratiti jedno drugome, i ja sam počela polako da pričam, ali sam u pola rečenice zaspala... kako nisam uspjela nahraniti bebu, a nismo kupili AD, najbolji muž na svijetu je odnjeo bebu u dnevnu sobu i zabavljao je sve do jutra, kako bih ja uspjela odspavati par sati... to je bilo u 04.00 ujutro. Probudio me je u 08.00 slijedeće jutro, da nahranim bebu... Do neba sam mu bila zahvalna što se brinuo o njoj i dao mi ta dragocjena četiri sata sna... Konačno je beba imala dovoljno kolostruma da se nahrani. U tim momentima se nisam brinula jer sam nekad ranije pročitala da bebe imaju dovoljne zalihe i da nisu jako gladne u prvim satima života....

Momenat koji neću zaboraviti do kraja života se desio par dana kasnije... nas dvije smo ležale u spavaćoj sobi, ona je dojila, a ja sam gledala kroz prozor kako pada snijeg... osjećala sam se kao da sam na filmu, tako idiličan momenat :) Tad sam pomislila da nikad u životu nisam bila sretnija i jednostavno mi nije bilo jasno šta me do tada činilo sretnom...

Mislim da me euforija još uvijek drži ali znam da će me sa slijedećom bebom kući dočekati samo muž i moje sunce. Takodjer, smatram da u danima poslije poroda, žena mora biti "sebična" i misliti samo na svoju bebu i sebe i nedozvoliti nikome da je poremeti u njenom odmoru i oporavku.